Михаил Наумович Епштејн – (Михаил Наумович Эпштейн, 1952. Москва, Русија), књижевник, философ, културолог, есејист, члан руског Пен-клуба и Академије руске савремене књижевности.

1972. године дипломирао на Филолошком факултету МГУ. Током 70-их година учествовао је у раду сектора за теоријске проблеме Института за светску књижевност (Москва) и предавао књижевност на московским факултетима. Осамдесетих година је оснивач и руководилац интердисциплинарних удружења хуманистичке интелигенције у Москви. Од 1990. године живи и ради у САД, као професор теорије културе и руске књижевности на Универзитету Емори.

Дела: Парадокси иновације. О књижевном развоју XIX–XX века , Москва, 1988;
Природа, свет, ризница васионе... Систем пејзажних слика у руској поезији . Москва, 1990; Очинство , роман-есеј, Њу Џерси,1992, СПб 2003; Ново секташтво: Типови религиозно-философских погледа на свет у Русији 1970–1980-их година , Масачусетс, 1993, Москва, 1994; Велика Сова. Философско-митолошки оглед , Њујорк, 1994; Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века , Њу Џерси, 1992; Бог детаља. Народна душа и лични живот у Русији при крају империје Њујорк, 1997, Москва, 1998; Постмодерна у Русији: књижевност и теорија , Москва, 2000, Философија могућног. Модалности у мишљењу и култури , СПб, 2001, Пројективни философски речник: Нови термини и појмови , СПб, 2003,
Знак белине. О будућности хуманистичких наука , Москва, 2004,
Сви есеји: из Русије (1970–1980), из Америке (1990–2000), Јекатаринбург, 2005.
Превође је на 14 страних језика а књиге Есеј (1997), Постмодернизам (1998), Руска култура на раскршћу (1999) и Блуд рада (2001), у преводу Радмиле Мечанин, под овим насловима премијерно су објављене у Србији.