Умберто Еко (Umberto Eco - 1932, Александрија, Италија), књижевник, естетичар и семиотичар. Докторирао је 1954. у Торину на тему естетичке мисли Томе Аквинског. Шездесетих година предавао на је факултетима у Милану и Фиренци, а 1975. у Болоњи оснива катедру за семиотику. Током 1976-77. и 1980-83. био је директор Института за комуникацију при болоњском универзитету. Од 1989. је председник Међународног центра за семиотичке и когнитивне студије а од 1994. је почасни председник Међународног удружења за семиотичке студије где је наредних година постао генерални секретар и подпредседник. Директор је Више школе за хуманистичке студија на Универзитету у Болоњи.

Избор дела: Отворено дело (1962), Апокалиптични и интегрисани (1964), Џојсове поетике (1965), Облици садржаја (1971), Знак (1973), Трактат о општој семиотици (1975) Суперчовек масе (1976), Семиотика и филозофија језика (1984), Уметност и лепота у средњевековној естетици (1987), Чудан случај Ханауа, Границе интерпретације (1990), Истраживање савршеног језика у европској култури (1993), Шест шетњи по шумама приповедања (1994), Између лажи и ироније (1998), те романи Име руже (1980), Фукоово клатно (1988), Острво дана пређашњег (1994), Баудолино (2000), Мистериозни пламен краљице Лоане (2004).