Mихаил Епштејн

Бели храст у Атини

Као што је познато, атинска школа философије, коју представљају Сократ, Платон и Аристотел, створила је идеализам, правац мишљења који сматра да највиша реалност јесу чисте идеје, а да су чулно докучиве ствари – мноштво њихових копија. На пример, оно опште, што је својствено свим храстовима, брезама и липама, јесте идеја или форма дрвета, која је вечна и неуништива, за разлику од појединачног дрвећа, које расте, стари и умире.
Обично се сматра да је антитеза идеализма – материјализам, који проглашава да је почетак свих ствари њихова материјалност. Али материјализам је, као што је више пута указивано, једна од „изрођених“ форми идеализма, која представља материју као неки свеопшти принцип, начело, „идеју материје“. Права алтернатива идеализму је оно што можемо назвати реизам , 1 представа о томе да свака конкретна ствар јесте почетак и крај самој себи, као „та“, јединствена, различита од свих других ствари. Дато дрво не служи као представник класе дрвећа уопште или храстова посебно, него као то дрво, које расте овде и сада. Задатак разумевања управо јесте у томе да се од општих, апстрактних појмова – „природа“, „живот“, „биљке“, „дрвеће“ – иде у сусрет појединачном бићу датог дрвета, да се докучи његов смисао „овде и сада“. То је задатак не само познања, него и усмерење бића, које у својој највишој крајности постаје самобиће , стиче циљ у самом себи. У томе је смисао етичког прописа И. Канта: увек поступај с људима тако да буду само циљ а никада средство.
Чини се да неоживотворене ствари најмање могу претендовати на такво самобиће. Обично оне, кад улазе у човеков свет, служе само као средство за олакшавање, обогаћивање и украшавање човековог живота – као оруђе, потрепштина, у најбољем случају као објекат естетског сазерцања. Египатски старац, отац Доротеј је позивао људски род да „негује свест у вези са стварима“, да их не квари, не ломи, да их одржава у чистоти и реду, да чак и у стварима поштује лик Божји, у свакој твари – лице Творца. Али људи немају снаге да воле и поштују Бога чак ни у лицу другог човека; тим више су склони да се потрошачки односе према стварима претварајући их у најнижа, ропски послушна и неодговорна оруђа за своје благостање.
Пређимо сада у другу Атину , држава Џорџија, САД. Јужњаци-аристократи су волели да својим градићима дају имена великих европских градова, да се окружјуу вербалном раскоши. Овде, на југу, постоје Рим, Атина, Венеција, Напуљ, Санкт Петербург.... Управо у овдашњој Атини, универзитетском градићу на сат путовања од Атланте, успео сам да откријем најизразитију и најочигледнију антитезу оном идеализму који се сматра највишим интелектуалним достигнућем старе Атине. Ако грчки идеализам узноси вечне идеје над појединачним, пролазним стварима, онда сам у америчкој Атини нашао образац реизма – највишег поштовања појединачне ствари.
У демократским земљама највиша и свима доступна форма суверенитета, свето право слободног грађанина јесте право власништва. Свако може бити власник и – нико не може бити власништво неког другог. У Атини постоји дрво које у дословном смислу припада само себи. Газда, пуковник Џексон ( William H. Jackson) заволео је то дрво тако да је 1821. године, на самрти, пренео на њега права правног субјекта.
Ево суве информације из водича:
„Најневероватнији власник поседа у Атини је бели храст, који се налази на скверу код раскрснице Диаринг и Финли улица. У знак одушевљења лепотом његове хладовине, власник је предао храсту власничко право на самог себе и на сву земљу у кругу од осам стопа. Дрво је оборила олуја 1942. године, али из његовог жира је израсло друго, на том истом месту. Законитост тог Дрвета које влада собом никада није доведена у сумњу.“
Посетио сам бели храст, који се широко размахнуо својим гранама. Заиста је леп и сеновит, али највише запањује не својим величанственим изгледом, нити природом и врстом него царском припадношћу самом себи. Он није власништво ни државе, ни корпорације, ни приватног лица него влада собом, у себи – Само Собом. У извесном смислу, ово дрво има више среће него раскошне круне, дијаманти и смарагди који се чувају у царским палатама или националним музејима. Те драгоцености неком припадају и имају цену. А храст је ничији, не сме се присвојити нити продати, он нема цену. Храст није само самовласник него и земљопоседник – припада му земља у округу отприлике 2, 5 метара, односно, његова власничка права се шире и на најближе услове његовог постојања. Одједном увиђаш да постоји још један начин за украшавање света. Ослободити ствари, животиње, биљке од корисно-службених функција – оно о чему је писао Велимир Хлебњиков:
Ја видим коњске слободе
и равноправност крава .
„Ладомир“ (1920).
Можда је Хлебњиков ослобађање ствари схаватао утопијски, револуционарно, на комунистички начин. Тачно сто година пре Хлебњикова пуковник Џексон је показао другу варијанту ослобађања преносећи вољеном дрвету право власништва на самог себе. Тај правни чин, извршен у оквирима и на основу капиталистичког система, испуњен је поетском дрскошћу, која не заостаје за Хлебњиковљевом.
На парцели земље, која такође припада том храсту, стоји таблица:
„Због и у знак велике љубави, који гајим према овом дрвету, и огромне жеље да га сачувам за сва времена, предајем му право потпуног владања собом и свом земљом на растојању од осам стопа на све стране. Виљем Џексон.“
Преда мном искрсава слика „плероме“ 2 , божанске пуноће бића, кад Бог постане Све у свему и када свако постане Само за себе и само по себи. Бели храст у Атини обележава пуноћу бића и преобиље ствари, којој је додељено право правног субјекта, право да влада собом. Да ли ће се тако временом развијати и „ оцеливати “ свет природе: морима, шумама, ливадама, горама биће даровано право власништва над самима собом? Зар то није боље од национализације, када се приватним власницима одузима власништво и преноси у надлежност државе, тачније, владе, која може бити још већи и суровији пљачкаш него појединачни газда? Нека се објекти у својим правима постепено изједначавају са субјектим, нема саме ствари постепено постају власници – господари себе. Разуме се, храст не може сам да штити своја права – за то је потребна одговарајућа институција, правни систем, подржан снагом државе. Али важно је да држава штити права власника, а не да их присваја за себе. У том смислу права белог храста на самог себе подлежу истом државном обезбеђењу као права било којих приватних власника. Таква је метафизика америчке Атине. Таква је правна декларација белог храста.

1 Наравно, термин „реализам“ овде никако не одговара, јер у философској традицији означава нешто веома блиско идеализму – веру у реалност општих појмова. Реизам је философија појединачне ствари, а не општег својства реалности, које реализам растеже дотога да обухвата сферу општих појмова.
2 Гностички термин, који означава целокупност свих страна и својстава Божанства, јављену ван времена и простора; у одређеном смислу најављује математичко схватање актуелне бесконачности (у теорији множина).