Валериј Алексејев
У преводу Новице Петровића
Превела Милица Димитријевић

ДРУГО КРШТЕЊЕ РУСИЈЕ

Валериј Аркадијевич Алексејев (Валерий Аркадьевич Алексеев), председник Међународног фонда за јединство православних народа, родио се 1953. у Астрахању. Радио је у бродоградилишту као монтер, истовремено похађајући вечерњу школу. Докторирао је на Московском државном универзитету „М. В. Ломоносов“ са темом Проблеми у односима државе и цркве у ХХ веку. Од 1994. године професор је на универзитету „Ломоносов“.  

Од 1994. до 2003. радио је као саветник Председника државне Думе, био је Председник парламентарног експертско-консултантског савета за слободу савести. Истовремено је био и члан Комисије за питања верских заједница при Влади Руске Федерације.

Аутор је многобројних научних и публицистичких радова о проблемима односа између државе и цркве, објављених у руској и страној штампи,  као и књига Иллюзии и догмы (Илузије и догме, 1991); Штурм небес отменяется? (Отказује се јуриш на небеса?, 1992); Постперестройка: несвободная совесть? (Постперестројка: савест без слободе? 1992), Агония зла: конец мирового проекта (Агонија зла: крај светског пројекта, 1995); Жизнь человека. От купели до погоста (Људски живот од крстионице до последњег коначишта, 1996); Тернистый путь к живому диалогу (Трновити пут до живог дијалога, 1999) и др. Један је од састављача фундаменталног рада Национальная доктрина России: проблемы и приоритеты (Национална доктрина Русије: проблеми и приоритети,1994).

Стални је Саветник у Међупарламентарној скушштини православља од њеног оснивања 1993. у Атини. Редовни је члан Императорског православног палестинског друштва. На челу је Међународног фонда за јединство православних народа који је основан 1995. године са благословом Његове Светости Патријарха Московског и Целе Русије Алексеја II.

Лаурет је Међународне награде Андреја Првозваног „За веру и верност“ (2006), Међународне награде светих Кирила и Методија – учитеља словенских Руског словенског фонда (2005). Награђен је орденом „За заслуге према Отаџбини“ II степена, и другим државним одликовањима. Руска православна црква му је доделила ордене Светог Благоверног кнеза Данила Московског II и III степена, Преподобног Сергија Радоњешког II степена, Светог равноспостолног Великог кнеза Владимира III степена, Светитеља Инокентија III степена, Преподобног Серафима Саровског III степена. Добио је ордене од бугарске, српске, украјинске цркве, као и Орден Светих апостола Кирила и Методија од Аутокефалне помесне цркве Чешких земаља и Словачке.

Господине Алексејев, Ваша мисија да учврстите духовне споне међу православним народима нема политички карактер, али не улази ни у оквире делатности цркве. Да ли бисте могли да нам објасните идеју и циљеве Фонда на челу којег се Ви налазите?
Међународни Фонд за јединство православних народа није ни политичка ни црквена организација, и она је позвана да носи бреме служења друштву. Главни циљ Фонда је удруживање православне јавности Русије и других земаља у вези са праћењем циљева и вредности православља, ради подршке развоју духовног богатства друштва. У савременом свету Фонд се развија у парадигми грађанског друштва и на тај начин оповргава мишљење о архаичности и конзервативизму православља, доказујући својим друштвеним програмима  вредности православног света. Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексeј II је Председник Покровитељског савета Међународног фонда за јединство православних народа. Покровитељи Филијала и Представништва Фонда у другим земљама су такође високи духовници. Рецимо у Србији је то Његова Светост Патријарх Српски Павле, у Бугарској Његова Светост Патријарх Бугарски Максим, у Црној Гори – Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије.    
Директну помоћ многим програмима Фонда пружају друге регионалне Православне цркве, на пример у Пољској – Поглавар Пољске цркве Блажени Митрополит Сава, на Блиском Истоку – Патријарх Антиохијске православне цркве Игнатије IV итд.  Без обзира на то што је Фонд друштвена организација,  он по свом духу и садржају представља нераздвојни део православља и у вези с тим иступа као директни помоћник целог православног јединства. Међународни фонд није политичка организација, јер не учествује у политичким процесима, не кандидује своје представнике за изборе у парламент, на председничке изборе, али Фонд својом делатношћу обједињује и политичке раднике, посланике националних парламената, министре и друге највише државне чиновнике, који настоје да у свом народу, уз активну сарадњу са Међународним фондом, промовишу духовне и културне вредности православља.
Због тога у састав Међународног фонда улазе људи  различитог државног, религиозног, друштвеног и социјалног статуса, положаја, звања и надарености, који схватају важност православља и православне културе, као и то да православље треба да покаже свој утицај у свету у вези са мотивисањем и дефинисањем циљева који стоје пред људима, народима и државом.

Какав је значај духовних и културних вредности у времену у којем доминирају економски, војни и геополитички интереси у односима између држава?  
Духовне и културне вредности не само да имају значај, већ оне морају да предњаче у односима између држава, јер духовно стање друштва представља ону снагу која је способна да хармонизује све остале односе у друштву – војне, политичке, социјалне и економске. Сматрам да уколико у програмима државе или друштва нема високо моралне, духовне димензије, нема моралних оријентира, онда не постоји могућност да буду људима заиста од користи.
Када је реч о националним приоритетима они никада нису били у супротности са истинским духовним интересима и културним вредностима за које са бори православље. Напротив. Уколико је способан да прихвати високе националне вредности, човек је способан и да се бори за опште људске вредности. Уколико пак не схвата и не прихвата вредности своје националне културе, он ће бити немоћан у одбрани хуманих, моралних, универзалних људских вредности. У том смислу свака регионална православна црква надахњује и подиже националне циљеве и програме до правих универзалних људских висина. Православље продуховљава тело и утеловљује дух. То је необично важно у данашњем свету пуном криза, јер  нација која је лишена високих моралних и духовних оријентира не може да пружи помоћ целом човечанству у савладавању озбиљних изазова овог времена са којима се сударило целокупно мега друштво, већ напротив, продубљује и провоцира све новије кризе и проблеме.    

Какво је Ваше виђење стања духовности и степена поштовања духовних вредности у свету уопште, као и у православним земљама, посебно у оним у којима су владали комунисти?
Као што сам већ рекао, духовне вредности православља су потпуно независне, аутономне и оне у овој или оној парадигми у знатној мери могу да одреде сваки национални развој. Од изузетне важности је да државно руководство то схвати, да се за то бори и да то развија међу оним православним народима који су се у веома дугом временском периоду двадесетог века развијали у оквиру комунистичке доктрине. Међутим, важно је спознати и то да баш у тим земљама бившег совјетског блока долази до највећег препорода православља, што је условљено и посебном улогом Руске православне цркве која је Црква-мученица, јер је за време совјетске власти, а нарочито непосредно после Октобарске револуције преживела веома тешко време  искушења и терора. Власт је отворено поставила себи у задатак да уништи Православље, а Црква је кроз огромне патње, одрицања и мучеништво њених следбеника смогла снаге да савлада те прогоне који по својој суровости могу да се упореде са прогонима у току првих векова хришћанства.
Управо то мученичко исповедништво Руске православне цркве у том свету, било је умногоме најважнији предуслов за препород Цркве и народа у условима ослобађања од тоталитарних доктрина и режима. То се односи и на друге земље источног блока и то: на Србију, Црну Гору, Македонију, Румунију, Бугарску, у којима православље доживљава препород и где људи осећају духовно ускрснуће.
И ми видимо да тај процес препорода православља, а у Русији га ми чак називамо и периодом другог крштења Русије, иде приметно, активно, надахнуто и за добробит не само руског народа, већ и свих народа света, јер хришћанско, православно, духовно усавршавање у религији љубави само подиже моралну климу у целом свету.

Православна богословска мисао је у периоду владавине комунизма била углавном ограничена на догматске и теоријске оквире. Да ли је данас, када се посткомунистичко друштво налази у вредносном превирању, окренута проблемима друштвене стварности и какве одговоре нуди?
Не само богословска мисао, већ и целокупни религиозни живот био је,  током владавине комунистичког система у тим земљама,  померен на периферију друштвено-социјалне праксе, на ивицу целог битисања друштва. Власт се трудила да религиозни живот народа затвори у уске оквире црквених парохија, да закључа црквено-парохијску ограду. Али то не значи да је сва православна богословска мисао у нашим земљама била у потпуности прекинута. Она се настављала у оквиру московске и лењинградске духовне школе, академија, семинарија, богословских универзитетских факултета других земаља. Власт је у том периоду, наравно, нанела велику штету православљу. Због тога се посткомунистичко друштво у свим земљама суочило са изузетном потребом за брзим променама вредносних оријентира. Треба рећи да се православна богословска мисао показала у потпуности спремном да реализује насталу закономерну друштвену потребу. Другачије не би ни дошло до таквог бурног процеса препорода религиозног живота у посткомунистичким земљама. Та потреба је пала на припремљено тло, мада су наравно постојали и велики проблеми. Показало се да је тако нагли развој потребан и у односу на целокупно  религиозно образовање, потребна је припрема стручних свештеничких кадрова. Процес религиозног препорода и самосвести народа иде тако брзо, а парохијски живот се развија толико активно да данас недостају не само храмови, парохије, свештеници, већ и високообразовани богослови који су способни да дубоко осмисле либералне изазове секуларно-агресивног света који се глобализује и да дају правилан православни одговор људима и свету, свету који доживљава дубоку кризу система у свим аспектима живота: грађанском, социјалном, религиозном, породичном.
Црква настоји да не касни за тим сложеним процесима и наш Фонд такође настоји да дâ свој допринос решавању ових проблема. Као пример навешћу да Фонд стипендира иностране студенте који се школују  у московским духовним школама, оне који ће ускоро заузети важна места, и постати предавачи у православним богословијама . Мислим да ће православни свет у најскорије време бити богатији за значајне богослове новог покољења, јер је друштвена пракса већ позвала такве људе да као такви служе.

После готово целог века атеизма Русија је данас у периоду постатеизма, што је такође цивилизацијска новина модерног света. Док се земља релативно брзо опоравља на економском, политичком и војном пољу, да ли може да се каже да се тај препород одвија и у духовној сфери  нације?
Ризиковаћу, и рећи ћу вам парадоксалну мисао да у Русији не постоји постатеизам, јер није постојао ни атеизам као стварно општенародна појава. Пишући докторску дисертацију, монографије и научне радове још у совјетско време, у затвореним архивама, дошао сам до закључка да је степен религиозности народа у совјетском периоду био необично велики и зато није ни било никакве победе масовног атеизма. То су били идеолошки митови. Целокупна информација која се чувала у затвореним изворима и која се припремала за највише совјетско политичко руководство потврђивала је да је највећи део становништва током свих тих година владавине комунизма био углавном религиозан. Успеси атеизације маса били су потпуно занемарљиви.
На пример, тридесетих година ХХ века водећи  безбожник Совјетског Савеза био је Јемељан Јарославски који је на јавним наступима говорио о, наводно, огромним успесима атеизације становништва, али је у својим затвореним материјалима, иступањима пред политичким руководством земље, самокритично признавао да тај процес није донео жељене резултате. Постојала је организација Савез борбених безбожника која се обавезивала да ће у току прве и друге „безбожне петолетке“ да наврбује у савез пет или чак десет милиона борбених безбожника. Ни једна од обавеза није била испуњена. Није могло да се врбује чак ни два милиона следбеника атеиста. Ово говори о томе да је пред рат, од 160 милиона становника СССР-а, апсолутно доминирало становништво које је било религиозно.
Стога термин постатеизам, ако се он не користи само као идеолошки клише, не одражава ону историјску реалност о којој ми говоримо. У новонасталом периоду посткомунизма Руској православној цркви није било лако да у условима религиозне слободе започне са својим мисионарским радом у друштву, али с друге стране, без обзира на то  што је религиозна свест народа остала углавном религиозна, ипак је у совјетско време била пољуљана основа активног религиозног живота народа, нарочито у области организованог црквено-парохијског живота. Због тога је данас главни задатак православне цркве у Русији, Украјини и у другим земљама на простору бившег СССР-а обнављање и организовање квалитетног парохијског живота. Ово је главни задатак епохе постатеизма, како сте је назвали.

Ново столеће је отворило нова питања и перспективе за човечанство, нарочито у сфери науке, технологије, медицине, али и злоупотребе медија у политичке сврхе, деструкције естетике и релативизације етике. Мислите ли да је православље спремно да се супротстави овим изазовима?          
И више, православље је сигурно једина снага у Русији и у многим православним земљама које може најдоследније и најпуније да одговори на те изазове. Октобра ове године Његова Светост  Патријарх Московски и целе Русије Алексеј II био је у историјској посети Француској. Имао сам прилику да га на том путовању пратим. Он је на позив руководства Савета Европе одржао говор на пленарном заседању Парламентарне скупштине Савета Европе. Циљ његовог излагања је био да дâ православни одговор на либералне изазове дехуманизације и десакрализације људског живота, који између осталог настају и под утицајем савремених глобалних средстава масовног информисања.
Његова Светост је своју пажњу усредсредио на заштиту суштинских људских права, јер данас многи медији покушавају да представе људска права искључиво као право на слободу греха. Али, како је том приликом рекао – потпуну слободу човек  може да оствари само онда ако је слободан од неслободе греха. Нажалост, данас су либерали усмерили  скоро све медије на уздизање порока, на подизање греха на пиједестал и на популарисање људске охолости, греха као начина живота. И, заправо, сви системски, најстрашнији изазови човечанству произилазе из тога да у мотивацији понашања, како човека као појединца, тако и великих народа – иступа порок, охолост и све ниске страсти греха. Одатле и потичу конфликти у друштву, и ратови, и бездуховност, који проузрокују све остале негативне манифестације. Због тога се то иступање у политичкој престоници Европе, пред њеним политичким руководством,  и састојало у томе да се у оквиру православног схватања светско и европско друштво упозори на растући погубни  утицај греха, те да се да правилна мотивација промоције хришћанских спасоносних вредности у свим сферама нашег живота.
Сваке године у разним земљама света наш Фонд одржава конференције и сусрете најпознатијих политичких снага православног света да би се са православних аспеката осмислио и саставио заједнички одговор за те изазове секуларног света. Конференција која је одржана 2004. у Прагу, а на којој је учествовало више од 20 делегација из православних земаља,  била је управо посвећена улози средстава масовне комуникације и савремених информационих технологија и њиховом утицају на друштво.     

Упркос тенденцијама економске и политичке униполаризације, очигледна је и мултиполаризација, не само по географској ширини. Харолд Пинтер и Дорис Лесинг , рецимо, уживају високу књижевну репутацију и награђени су Нобеловом наградом, иако не припадају вредносном систему британског политичког естаблишмента. Говори ли то о неуништивости духа слободе?
Наравно да дух слободе не може да буде уништен и то је нарочито очевидно за нас православне хришћане. Како је речено у Јеванђељу: „где је Дух Господњи, тамо је и слобода“. Зато човек може да буде ограничен изнутра и да не буде слободан услед неких економских, социјалних околности, из физичких или материјалних разлога, али дух хришћанина је увек слободан. Јер Господ је подарио човеку слободну вољу, а сам човек увек може да изабере са ким ће бити - са грехом или са Христом. Зато никаквим лукавствима човек не може да буде лишен слободе у највишем духовном схватању те речи. Апостол Павле нам говори да нас је сам Христ „позвао на слободу“. Али наравно, све врсте системског деловања на вољу и савест човека, његово подстицање на грех у свим његовим испољавањима, усмерени су на то да се ограничи и омаловажи та слобода људског духа.
Процес монополаризације света је очигледан, ми га пратимо и видимо да долази до спољашње доминације једног центра моћи, свеопште вестернизације свих области живота, наметања стандарда западног, или – да будем прецизнији – америчког начина живота. Овај процес не доноси свету позитиван развој, зато што сужава и осиромашује цео спектар избора који се налази пред човеком. Сама по себи монополаризација у сваком процесу повезује сву целовитост квалитета који треба да се манифестују у идеалној хармонији.
Разумљиво је да идеју једнополарног света не подржавају ни Руска православна црква, нити православна јавност у Русији, као, уосталом, ни народи многих других земаља, јер тај модел води ка унификацији, осиромашењу, доминацији једне силе, што ће као коначни резултат довести не само до ауторитарних и недемократских режима, већ до тоталитарног мишљења, које представља директну основу за конфликтно битисање човечанства. Једнополарни свет је свет конфликата, нестабилан свет, и зато се православље увек заузима за разнолики свет, за разноликост у коришћењу оних дарова које у изобиљу Господ даје човечанству за слободан, целовит и хармонични развој.
Али, у Вашем питању се, по мом мишљењу, налазе и друге значењске претпоставке. Што се тиче писаца, рекао бих да се не истичу само Пинтер и Лесинг  као некакав пример утврђивања хуманих стандарда у култури. Мада има велики ауторитет, Нобелов комитет, нажалост, често доноси одлуке у области књижевности или награда за мир, и додељује своје награде, придржавајући се не само високих хуманих побуда, већ и такозване политичке коректности, где обавезно треба да постоје одређени стандарди савременог плурализма или либерална поимања слободе самоизражавања. Није реч о наведеним лауреатима, који су неспорни, али примећујем да те одлуке нису увек беспрекорне и не изражавају стварну истину реалног живота. Јер, уколико се слобода стваралаштва не базира на највишим духовним моралним вредностима, концентрисаним између осталог и у хришћанству, онда те либералне вредности нису усмерене на уздизање човека, на његово спасење. С тим у вези, мислим да принцип политичке коректности ни издалека није увек усклађен са високим моралним и духовним критеријумима.

Рецепција руске мисли и руске идеје била је током ХХ века у значајној мери ограничена идеолошким и политичким баријерама између СССР-а и западног света. Колико је успешно данас руска духовност представља западном свету, а колико је  критична према вредностима и „вредностима“ које стижу у Русију?
У претходним одговорима ја сам већ на неки начин почео да одговарам на ово велико и сложено питање. Наравно, Русија је срећна земља и Руси су срећан народ зато што у својој духовној и културној ризници   имају такве истакнуте мислиоце, културне и духовне гиганте као што су велики руски књижевници, богослови и мислиоци XIX и XX века. Имам у виду  Достојевског, Гогоља, Данилевског, Соловјоа, Берђајева, митрополита Филарета (Дроздова), Тихомирова, Флоровског, Иљинa, Аксакова, Шмељова, Розанова, Ахматову и многе друге.
Када говорим о руској култури, о руској православној духовности, о њеним представницима, ја наравно имам у виду многа позната имена књижeвника, мислилаца из Украјине, Белорусије, Молдавије, јер сви они представљају велику руску православну културу. Н. В. Гогољ је рецимо руски писац, мада је он из Малорусије (називив Украјине у царској Русији – прим. прев.), што говори о томе да је наша култура, култура наших братских народа недељива у духовном и сакралном смислу. Руска култура и духовност су општељудски, јер су оне дубоко народне и религиозне.
Русија се у ХХ веку, у условима владавине бољшевичког ауторитарног режима, суочила са опасношћу да престане да уопште постоји,  али чак ни бољшевичка интернационална безбожна совјетска власт није могла да се одрекне велике руске културе. Зато што уопште није било могуће представити руску историју и литературу без генија руске религиозне и философске мисли, без Аксакова, Тјутчева, Гогоља, Хомјакова, Розанова, Булгакова, Данилевског, Достојевског... Целокупна руска историја је прожета националном културом, вредностима православља, православном духовношћу.
И у време владавине совјетског режима многи људи су веровали да ће сигурно доћи време када ће се православље вратити на високо место које њему, као и руској националној култури, припада. Сви истакнути писци, философи, историчари били су преносиоци и јарки светионици на путу препорода руске православне културе, помоћници великог препорода руске националне православне самосвести, и у том смислу, они ће током дугог низа векова остати доминантне личности велике руске хришћанске културе. Све док буде жива Русија и док Руска православна црква буде вршила богослужење – књижевна, философска, научна, историјска вредност тих имена биће признавана у целом свету.   
Заправо, западни свет је увек био оријентисан на те вредности и признавао је руски идентитет кроз његове националне, културне, философско-богословске и духовне вредности. Зато се  у програмима Фонда много пажње поклања култури: књижевним, музичким пројектима. Фонд већ више од пет година издаје вишетомну антологију руских писаца, њихових дела која осликавају однос према православљу. У области музике скоро десет година Патријаршија развија програм великих размера „Гласови православне Русије“. Њен успех је у томе што представља, пре свега западном свету, високе примере руске музичке православне културе. Овај програм је са великим успехом представљен у Енглеској, Немачкој, Македонији, Пољској, на Кипру.  Тријумф  који је ове године овај програм доживео у Француској сведочи о томе да је западна култура умногоме исцрпла своје духовне ресурсе за љубав према секуларизму. Не можемо, а да се не сложимо са западном штампом  која је о нашем програму у Француској писала да је у данашњем свету богатство православне културе неисцрпно и тражено као највиши културни дар Русије.

Географски и духовно, Русија се судара са Европом, али истовремено она има блиске везе са муслиманским и источним цивилизацијама и културама. Нама су углавном позната само она преплитања са европском културом. Како изгледају те везе са Азијом, где сте суседи са Ираном, Кином, Јапаном?  
Без обзира на то што је Русија у свету позната као православна цивилизација, она је мултикултурална држава, и у њој већ столећима традиционално мирно живе, као добри суседи и узајамно повезани, представници разних културних и религиозних система. Није случајно што је у преамбули руског Закона о слободи савести и верским заједницама, у чијем сам доношењу пре десет година лично учествовао, написано да држава подједнако признаје и поштује религије: православље, ислам, будизам и јудаизам. Зато, када говорите о томе да се Русија не граничи само са културом Европе, већ и са културном баштином Азије, то потврђује да је православље, на примеру Русије, способно да свету понуди свој миротворачки потенцијал за хармонизазију компликованих односа са великим културама Истока и Азије.

Који су мислиоци на Западу чије је дело посвећено разумевању и конституисању духа наше епохе са којима кореспондира савремена руска мисао? 
У ствари, оваквих мислилаца има веома много и ја не бих издвајао ни једног. У Русији су се увек са нарочитом пажњом односили према философији, и према наслеђу Томе Аквинског и према мислиоцима античке епохе. За православну мисао Русије је веома драгоцено то што је античка грчка философска мисао била најважнији инструмент на којима су заснована  многе апостолске мисли и тврдње о предмету вере и суштини учења Спаситеља нашег Исуса Христа. Православље је са интересовањем пратило и философске доктрине ране Ренесансе и Препорода. Треба рећи да се руска мисао својевремено упознала са учењем Хегела и Канта о Апсолутном. Касније је то имало утицај на мисао о трансцеденталном многих наших истакнутих философа и богослова, као што су Флоренски, Булгаков, Берђајев. Од савремених западних философа истакао бих Пјера Тејара де Шардена  и можда још протестантског теолога Карла Ранера, који су у овој ери владавине либерализма подизали свој глас за заштиту хришћанске традиције.

Како бисте окарактерисали разлику између западне и руске философије данас, у оном смислу у којем је својевремено Данилевски одударао од тада главних токова западноевропске мисли: од основних полазишта, па до начина и смера у којем је развијао идеје?
Недостатак западне философије је интерпретација искуства у терминима статистичког постојања, где као основа иступа апсолутизација емпиријског општељудског благостања и ограничење људског знања облашћу рационалне спознаје. Ово доводи до тога да етика западне философије занемарује смисао и вредност људског живота. То је нарочито карактеристично за такве крајње либералне правце као што је, на пример, франкфуртска школа. Руска философија је за разлику од западне пре оријентисана на преживљавање спознатог Апсолутног. Руска философија је метафизичка, а не рационална и емпиријска.
У руској философији личност се не ограничава емпиријским „ја-сам“, идеал представља преображај личности, а не самопотврђивање како је то у западној философији. Дијалог између западне и руске философије доприноси да свака од њих постигне сопствену нарочитост и користан је због тога да би се избегле погрешне теорије.

Могу ли философија и уметност потпуно да раскину са религијом, или је то ипак по Вашем мишљењу још увек свето тројство духа?
Рекао бих да су философија и уметност толико повезане са религијом да, уколико се наруши овај спој који се међусобно прожима, можемо да будемо лишени темеља за њихов развој и напредак. Не само код нас, него и на Западу, већ је био предузет непромишљени  покушај „бацања са брода савременог доба“ блага човечанства на којем је заснован цео смисао кретања света. Лишавањем животворних сокова вере, друштво би доживело пад, без обзира на технички прогрес и пораст материјалног благостања. Јер покољења која су васпитана на аморалним и атеистичким принципима, не могу да створе било шта савршено и узвишено. Савршенство представља све што је божанско и човек може да буде савршен само уколико се приближи Творцу, будући да му је дата способност стварања. Када уметност и философија одбаце религиозне вредности оне ће нарушити принципе бића и имаће неизбежно потпуно друге, деструктивне тенденције.

Хоће ли руски и уопште православни мислиоци или уметници донети свежу крв у Европу ?
О томе може да се говори и у прошлом, и у садашњем, и у будућем времену. Аргументи Хомјакова о неспособности Византинаца да прихвате Словене, који су у великом броју долазили до њих са Севера, као браћу „која су спремна да својом свежом крвљу ојачају састав  ослабљеног друштва“, суштински су и он их сврстава у основне разлоге пропасти Византије, која није умела да оствари идеју праве наднационалне хришћанске државе и самим тим покаже пут човечанству. Византија, рецимо, није приметила процват руске уметности иконописања.
Што се тиче традиције руске философије  и њене перцепције у Европи, треба приметити да је у своје време И. В. Кирејевски руску философију назвао духовном философијом, због тога што је усмерена на постизање духовности човека и народа, и као тако одвојена и далека од западне философије. Кирејевски и Хомјаков, оснивачи словенофилске философије, покушали су да помире њихово међусобно неслагање. То се испољило у открићу истинског смисла категорија европске философије (на пример разума), преносили су категорију руске духовне философије на инородно тло рационализма и ускоро су открили да европски језици не знају скривени руски смисао истине и да користе само једну реч којом означавају и научне истине и она духовна морална трагања које се у Русији називају истином, тражењем истине, истинољубљем. Целокупно руско класично сликарство је засновано на тражењу истине и способности да се она најпотпуније изрази уметничким средствима.
Али, „руској земљи“, како пише А. С. Хомјаков, „била је страна идеја било какве апстрактне истине, која не произилази из хришћанске истине или идеја истине која противречи осећају љубави“. Запад, чини ми се, још увек није спреман да прихвати руску философску традицију у њеном истинском смислу, али је он ипак животно заинтересован да размени искустава са богатством руске православне философије и њеним мислиоцима и уметницима.

Истовремено, са друге стране и уметници и философи православних земаља поводе се за заводљивим западним неоматеријализмом, оличеном пре свега у политичком либерализму.
Уобичајено је да философске концепције доживљавају свој наставак и развој што философској науци омогућава, за разлику од историјске, да спознаје, компилира вишевековно искуство и да, користећи се том богатом базом уводи у живот нова философска учења. Што се тиче неоматеријалистичке философије, њен препород је сада, ма како то парадоксално изгледало, изазван претњама које су настале услед масовне доминације изузетно либералних доктрина у друштву, које негирају све друге вредности људског деловања, пре свега духовно-религиозне. Долази до природне реакције, то јест до отпора диктату либерала, а друштво се окреће претходном систем духовних вредности.
Материјалистички утицај у руској философији је у већој мери био актуелан педесетих – шездесетих година ХХ века, услед брзог развоја науке и технике, нових технологија. Целокупна тадашња философија се налазила у оквирима дијалектичког и историјског материјализма, али важна особеност  те философије била је у томе да је она иступала са идеологијом изградње праведне државе, те је такво, у суштини материјалистичко учење, било, што је веома интересантно, ближе идеалистичком.
Мора се признати да је марксистичка идеологија класне изградње друштва лако  нашла своје место на руском тлу, јер је била у спрези са идеологијом пожртвованости, опште добробити. Што се тиче западног модела развоја друштва на бази протестантског учења о стицању добити, трком за најразличитијим добрима и божјој изабраности оних који њима у потпуности владају, он је увек остајао за Русију неприхватљив и она да га скоро није ни третирала јер није био заснован на духовним начелима.
Због тога философске концепције модерног доба, које су долазиле у Русију заједно са продирањем америчке демократије, са борбом за људска права у Русији нису изазвале велике реакције и осећања, јер идеја личности у нашој земљи и у источнохришћанским земљама никада није преовлађивала  над идејама друштва. Човек се посвећивао служењу држави, цркви, друштву, како идејно тако и духовно. И треба рећи да се овде испољила саборност руског мишљења.  

Све чешће се из уста философа, поготово оних  a priori песимистички опредељених, чује да човечанство није суштински напредовало, већ само технолошки, односно да човек мења тек форму мишљења. Слажете ли се са таквим одређењима?
Човек као Божја творевина може да се мења само духовно. Током последњих миленијума он се није битно физички изменио. Односно, његова природа је остала таква кава је била, али је била подвргнута утицају греха. Што се тиче технолошког процеса, који се развојем науке убрзава, објашњава се људском похлепном тежњом да у потпуности искористи природна богатства. Човек би хтео да сам управља свим процесима производње и обезбеђења природних ресурса. Нажалост, незадржива тежња ка максималном комфору води човечанство у пропаст.
Деградацију људског друштва не треба повезивати само са технолошким прогресом, јер се, као што је познато, свет протицањем времена не мења. Техничке револуције углавном мало мењају људску природу и сам свет. Паганско друштво је било лишено Божанског откровења, али не и Божанске љубави.  Зато је оно постојало у парадигми сличној овом нашем данашњем друштву, позивало се на слична философска схватања. Христова светлост је просветлила свет, али фундаменталне заповеди о љубави према Богу и ближњем леже иманентно у основи моралног закона људског постојања. Главна заслуга хришћанске етике и целокупног морала јесте што су човеку указали на то да је његова бит, која, нажалост, остаје онаквом каква је била, подложна греху.
Зато хришћанство учи да је основа развоја човека стална борба са греховним силама света, стална борба са злом, која и не гасне због наше жеље да будемо духовни помоћници Христа, да будемо синови Светлости.

Утисак је да се данашњи мислиоци, били они православни, западно-европски или источњачки, далеко више злоупотребљавају у дневнополитичке, чак политикантске сврхе?
Мада философске идеје могу да буду искоришћене у политици и политичким теоријама, пратећи сасвим друге циљеве, и под маском сврсисходности и праведности дестабилизујући друштво –  сигурно не бих могао да се сложим са тим да сви ти мислиоци врше злоупотребе у политичке сврхе. Бог је Апсолутно Добро и људска учења, ако у њих није укључен тај високи духовни смисао, нису без грешака. Развијајући се у науци и друштвеној пракси православни, западно-европски или источњачки философи треба да буду још свеснији своје одговорности пред друштвом за идејни садржај који износе пред масе. Они су, наравно, и дужни да схвате да је „цару царево...“  и да буду слободни од наметања нехуманих и недуховних стандарда мишљења,  који са своје стране детерминишу  понашање. Друга је ствар то што се у савременом свету, у свакодневном животу, не може без директног или индиректног учешћа политике. И зато важну мисију узимају на себе они мислиоци који се активно старају о одбрани моралних  духовних вредности и високе духовности културе  у философији.

Философија је увек ишла корак испред свог времена и носила је у себи пророчки дух. Који су по Вашем мишљењу могући правци развоја човечанства у духовном, економском и социјалном смислу?
Древни садржај философије је, као што је познато, био садржај религиозни. Философија је као и свака спознаја иступала раније од функције живота, а живот је био органски религиозан. Целокупна нова философија, почевши од Декарта и завршавајући са неокантовцима, већ одриче потребу приближавања ради стицања знања и зато философија као наука престаје да буде светотајинска и сама себе подвргава уништавању, постајући философија неблагодатна.

Таква философија има некакву везу са полицијском државом, са секуларизованим друштвом. Међутим философија је, ако је то стварно љубомудрије, као и поезија, позвана да  „речју пали људска срца“ и уколико не изврши ту функцију, она се заправо  одриче  сазнајног и стваралачког учешћа у различитим областима људског живота и различитим процесима у њему.