Читаоцима

У Србији данас излази преко шест стотина листова и часописа који, са још толико електронских медија, заправо обесмишљавају сопствену функцију. Са свешћу да то обиље заглушује и заслепљује до неосетљивости и неспособности да се разазнају појаве и препознају вредности, те да се њиховим бројем само увећава неразумевање, постојећем мноштву придодајемо сада Зенит.

Не треба подсећати да глупост и лаж као по правилу склапају савез са буком и "сјајем", нити да тај савeз делује примамљиво и лепо лењима и површнима, мада испод видљиве површине зјапи ништавило. Што дуже траје тај савез, заглупљених и обезвољених је све више, док се мудри и марљиви – и иначе скрајнути – осамљују.

Кao да дух данас досеже надир – ону тачку супротну зениту. И као да је наше време једно од оних у којима човечанство доживљава срамоту од какве је, својевремено, страховао Константин Леонтјев: да ће тријумфовати „ниски идеал опште користи, ситног рада и срамне прозе“.

Зенит је покренут како би сачувао дух времена и како би мотивисао
марљиве и мудре да не клону.

Када је o самом називу Зенит реч, он је у српској култури оставио и дубок и голем печат: између два светска рата био је то значајан европски часопис. Без жеље да покушамо да домашимо имењака из двадесетих година двадесетог века, или да се надмећемо с њим, напомињемо да нам је заједничко само име.

Срђан Станишић